Portre

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tio sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš...
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom....

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi...

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce
gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,

po podrumima
mrtvačnicama
i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!

Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju
pomokri
na tvojoj
humci.

Ringišpil

Zaboravu dželatu padoše šaka
subote moje lepe
umivene neumivene
petkovi moji namršteni
svi moji dani
kad sme da se umre a ne sme da se plače
stooki staklenac vremena
poluludog polulud
gle
ovog mi trena pršte u paramparče

još danas u mojoj samoći gostuje poneka reč
ringišpil razroki igrač u svemir gradove mami
vrte se livade planine stogovi slame
vrte se pozorišta klanice prenoćišta
vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
o jedan starac izveo moć svoju da se probudi
POZOR LJUDI
gle
u vazduh se sprema žena
bože ima li te pokaži se sad
učini da bezuspešno bude
navlačenje haljine na kolena

u vazduhu se izvija vidra moje samoće
za sunce suncu bliža
lepota mora da odleti
brodom srcem čime god hoće
hvatam za grlo belog Praznila
o
lepojka se visoko uznela
nije me spazila!

Zemljani!
Još danas dok ova putasta nedelja cveta
gostuje naša vatra u vašem zelenom ledu
ustaće mrtvi u podne da love jagnje leta
pa da ga u svoju tišinu odvedu:
mukom će svojim da ga zakolju
na žaru života da ga ispeku
oni tamo
najzad će da ga pojedu!

Neko uzleće sam neko ima svoju grlicu
neko zvezdari ljubavno pismo neko sećanje
neko se ne vozi jer mu se ne vozi
neko se ne vozi jer kosti mir mu ištu
neko se ne vozi jer nema para
neko pak više voli slatkiše
tek:

roditelji mladunčad pogubiše
žene muževe
ljušture puževe
dan sunce mesec klupe u parku
pop mantiju
milicioner anarhiju
vrata izgubiše kvaku
Još danas još danas još danas
ko se vrti ne boji se smrti!

Utjeha kose

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

Prozivnik

Kada bi se trenucima davala
imena kao mališanima
a minutima kao vetru,
kao svetlosti,
kao travi,
meni bi se svi sati
u ovim dečačkim danima
jednako zvali:
kao neko sa viticama plavim.

Kad bi se danima u nedelji
davala imena kao deci,
i nedeljama,
recimo,
kao da su cvetovi,
ili vode i trave, i listovi
za mene bi se,
redom,
svih dvanaest meseci,
jednako zvali:
kao neko
sa nosom prćastim
i pegavim.

I godišnja bi se doba
Tako nekako zvala.
Bucmasto.
Tršavo.
Divno.

I godine.
Sav život.
Sve što se namigivalo
Ili sakrivalo.

Sve bi se isto zvalo.

Jednim imenom.
Ženskim.
Srneći.
I naivno.

Jedino bi se muški
i mangupski prezivalo.

A i tebe to molim

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

Mašta povodom očiju

Svaki ostavlja znakove na putu,
ne samo trag koraka i stopu nogu,
nego i kretnju ruku napregnutu,
maglovitu u prolaznom slogu:
svi se kreću i mijenjaju u bogu.

Lica su ljudi možda zagonetna slova.
Lica su valjda izraz izgubljenih snova.
Moje dnevno štivo čitanka je glava.

Nego me oko glavno užasava.
Ima u oku zapisanih mašta,
il mi u oko prenosimo svašta?
Ono crno iz dubina kroza nj biva jasno.
Ko će smjeti reći da je oko časno?

Sanjao sam jutros san o dvije žene:
to su dvije duše kroz dvije razne zjene,
jedna gleda bistro, a druga kroz mrene.
Koja od njih može da me strasno krene?
Oči pune magle očaraše mene.

Nekada me takav strah očiju hvata,
strah pečata, ili strah pergamenata:
što to čudno, mračno u očima piše?

To sam znao jednom. Ne sjećam se više,
i evo se bojim da će luč donijeti
onaj ko me na to iznenada sjeti.
Što me nemilosno brojne oči tlače?
Upitnici vida bole: oči znače.

Danju oči mrače. No u mraku zrače.
Najbolje su oči što nas naoblače
da po tome vedri horizonat svlače.
Vidici su slutnje u smisao sivi
i samo u tajni pravo biće živi.

Oči kažu. Oči kažu da nas boli
i kakve smo čudne duše kad smo goli.
Čemu nije ravan majstor, ni najveći,
oči, zrele oči, to će ravno reći;
plamen kojim starac u grob skori gleda
nehotice vidim već u oku čeda.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

Noći

Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...

Početak pesme

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.