A i tebe to molim

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

Predosećanje

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Begunica

Uhvaćena sam i ja, begunica iz života.
Porobljeno je sve što mi bi nekada dato:
jutarnja mlečna snova lepota,
i čistoga srca detinjeg zlato!

Htela sam pobeći kao ptica sa strukom slamke
što beži pred lovcem pod jutra luke;
ali na kapiji svakoj iz života stoje zamke
i sputale su moje u neznano pružene ruke.

Živela sam od snova ludo i nerazumno;
sad moram biti bačena u duboku tminu,
sa zrnima drugim ići na opšte gumno,
spustiti se u život kao reka u dolinu.

Sputana sam i teškim ću platiti dugom,
jer sam volela rosu i samoću
ovde gde zagrljeni idu drug s drugom
i dele krov, greh, i sunce, i hladnoću.

Uhvaćena sam na planinskom strmom putu,
na litici koje se i srne plaše.
Živeću sad sa mravima u istome kutu,
piti iz zajedničke svima čaše.

Putovanje

Putujemo, bar u snu noćas
opet u Moskvu,
spremi brijače, rupce i kravate.
Zaštitiće nas tama i samoća
koje begunce uvek štite i prate.

Projurićemo kolima munjevito
kao što jure s kraljem zemlje strane
da ne bi, odnekuda, dopao rane,
i srcem ću te zaklanjati pritom.

U vozu nemoj se bojati konduktera, -
deca i mrtvi ne plaćaju karte.
I da te spaze, sumnjam da će da te vrate
i da pogode s kime u svet smeram.

Prevešću te neopaženo do cilja
kao što opasne i dragocene stvari
preko granice
prevezu krijumčari.

Uzećemo sobu na petom katu,
ili već koji bude bio krajni,
tako opet blizu oblaku i jatu
doživećemo draž strepnji i tajni.

Danju budi svetlost, noću pramen mraka,
da nas ne oda kakva sitnica glupa,
da ne opaze kako uza me stupaš
ni ljudi niti koji od vukodlaka.

Tako možemo i gde se čita i ruča,
u crkve i na groblja zajedno pasti.
Polazimo u zimu i, za svaki slučaj,
ponesi svoj vuneni džemper pepeljasti.

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
što naslutim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.

Ožiljak

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu…
Takva je nasa duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čeznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj letnji povetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali… umesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su drhtavom rukom pisane; “ljubim te”, “mislim na tebe”, “nedostaješ mi”. Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine… Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.
Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine… I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi… blistavih… slanih…