Zašto o sebi



Ono što najbolje znam
to sam ja sam
sve svoje folove i bolove
sve svoje zamke i veštine
sve svoje mudrosti
i nemudrine
sve sastavne delove
koji mi dušu i telo čine

Da budem pametan
ne želim
pamet je mana slabih

Da drugima drobim o njima
vama o vama
onima o njihovim mukama
ovima o ovimskim lepotama
raznima o razlikama
izabranima o sličnostima
bezličnima o licima
ne želim

Ono što najbolje znam
to sam ja sam

Pa ko želi moj slučaj
na tanjiru
neka ostale ostavi na miru
mnome dok se bavi

Tek ako na mestu nekom
moj hod o kamen zapne
priča o nepričavu
pesma o muklinu
dobrota (kojom se kitim)
o zub lažne guje
tek tada
neka se psovka čuje
i kletva
i bašmebriga
dragog čitaoca

Tek ako neko
sebe na fotosu moje duše pozna
neka se otvori rana
nevidljiva a grozna
među nama

Jer ono što najbolje znam
to sam ja sam
a nisam sladak
i nisam lekovit
i nisam pristojan
ni pristajan na sve

Negde postoji taj mir
taj zamireni čir
seoskog porekla
al' ne znam gde

Pa ako neko
na njega slučajno nagazi
koračajući bezbrižno
po svojoj životnoj stazi
nek znači
da sam ja kriv
što sam puteve zameo
zamrsio pobrko
nek znači
da sam uzalud živ
i da uzalud pišem

Da li
da budem pametan želim
(pamet je mana slabih)
slabošću da se branim
komplekse porazima da hranim
da li
u ovom dobu
jednom nogom u nebu
drugom nogom majci u drobu
trećom nogom u hlebu
a glasom u grobu
kosti me čuju
ušne koščice trepere
nakovnji i čekići
bivših

Zamišljam da sam inženjer
konstruišem buduće ljude
nacrte neke imam
proračune i skice
ali maltera nemam
ni cigli
niti kreča

Ovima ovde da trtljam
gluvima da urličem
nemima da gluvaram
tričavima da prodajem trice
neću
nemoć mi moja preča

Ono što najbolje znam
to sam ja sam
pa zato velike teme
egzaltacije i teoreme
o sudbinama Boga i nacije
ostavljam drugim piscima
ja ću basne o psima
o jazavcima i lisicama
o vukovima i ovcama
sve ono što ne dolikuje
drugim piscima i pisicama

Životinje me se tiču.

Mali kamerni nokturno



Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Ekspres za sever



Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem,
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu noć
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

Uobrazio sam da sam te već viđao
u lađarskim lengerima,
u naočarima starih prodavaca lozova
i zarđalim očima limenih bogova
na seoskom raspeću.

Veče je opet nekako sumanuto sjajno,
i daljine pod mokrim zvezdama
pune su mleka
i srebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima
što imitiraju sreću.

A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Kunem ti se u sve one osvetljene prozore
kojima sam zavideo na zavesama
kad sam služio u mornarici.

Ja sam rodjendan slona
i smrt mrava
na istoj slamarici.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.

Sanjam te s tugom noćima,
kao vojnik tudju pornografsku sliku,

U meni stanuju kapele
i noćni lokali
i neki podivljali konji
preživeli u nekom ogromnom pokolju.

U meni se dave brodolomnici
i kopna na vidiku.

Tebi ću priznati:
ja, preispoljna kukavica,
umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar
zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi
nikada neće postati invalidi.

Pisao sam stihove da bude malo snošljivije
u muškim čekaonicama kožnih dispanzera.

Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima,
a sa rudarima sam imao običaj
da zlonamerno ćaskam
u oblacima i okeanima.

Bio sam sve ono što bridi
i što se stidi.
Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima.
Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima.

Ja sam taj što je molio
da se izmisli takva država
u kojoj vladaju kondukteri.

Jedna država u kojoj svako može da putuje
kud god hoće.

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.

Sad više ništa nemam,
samo ovo srce,
ogromno,
gadno
i gladno.

Ovaj rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.

Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune pijanstva.

Pokazaću ti ovo u meni
što liči na opljačkanu kockarnicu
i opljačkanu smrt.

Svi nekud odlaze.
Eno, pogledaj ih gde odlaze
kao pihtijasti zvuk zvona.

Danima nekud odlaze kao miris izmirne,
nečujni,
i na prstima.

U očima im malo glinenih perli,
i vašarskih bombona,
i malo iskrzane slame u ustima.

Niko te zaista nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

Tebe sa mirisom sapuna,
mastila,
mirisom djačkih igranki,
pokislih revera,
magle
i tramvajske zvonjave.

U mojim žilama za tebe teče
nekakva bela krv,
nešto kao čipka na tvom ramenu,
ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima.

Nešto kao poljubac
između dve nečitke izgužvane stranice
nekakvog na brzinu napisanog pisma.

Ili nešto kao krv pod noktima
između dve najšarenije ponjave.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.

Malo me ljubila.
Malo ubila.

Raskoračen nad sobom,
danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu
kao u namirisanu kadu.

Pod kožom mi stanovala vretena.

Pod temenom mi plastovi blata
zaudarali na četiri rata.

Možeš misliti kako je bilo
kad uopšte i nisam imao brata
u tom gradu
gde su svake večeri ponovo hteli
glavu da mi ukradu.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari.

Vidiš kako ti mene divno ne znaš.
Možda ja nisam ni trava.
Možda sam samo napamet naučio trčanje
od porodilišta do spomenika
u nekoj panonskoj varoši
austrougarskog porekla.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

U meni jedno nebo visi kao zastava
od vetra strašno otekla.

Voz tutnji.
Tutnji.

Učini nešto da me bar tvoj grad
ne sretne
sa topovima samoće
ispaljenim u ova usta živa.

Nadrobi mi u grlo ptičja krila
pomešana sa hlebom.

Ne bleji vetar uzalud tako žalobno,
ružnije nego stado zatrudnelih ovaca
u zoru,
u dvorištu klanice.

Točkovi tutnje.
Tutnje.

A rebra su mi sve više
dve okrvavljene roletne
kroz koje srce šiklja
i ruke mi poliva,
kao mlaz vrele nafte
usijani vod trafostanice.

Mi se čudno razumemo



Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Portre



Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tio sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš...
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom....

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi...

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

Jutro pod lipama



Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce
gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,

po podrumima
mrtvačnicama
i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!

Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju
pomokri
na tvojoj
humci.

Ringišpil



Zaboravu dželatu padoše šaka
subote moje lepe
umivene neumivene
petkovi moji namršteni
svi moji dani
kad sme da se umre a ne sme da se plače
stooki staklenac vremena
poluludog polulud
gle
ovog mi trena pršte u paramparče

još danas u mojoj samoći gostuje poneka reč
ringišpil razroki igrač u svemir gradove mami
vrte se livade planine stogovi slame
vrte se pozorišta klanice prenoćišta
vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
o jedan starac izveo moć svoju da se probudi
POZOR LJUDI
gle
u vazduh se sprema žena
bože ima li te pokaži se sad
učini da bezuspešno bude
navlačenje haljine na kolena

u vazduhu se izvija vidra moje samoće
za sunce suncu bliža
lepota mora da odleti
brodom srcem čime god hoće
hvatam za grlo belog Praznila
o
lepojka se visoko uznela
nije me spazila!

Zemljani!
Još danas dok ova putasta nedelja cveta
gostuje naša vatra u vašem zelenom ledu
ustaće mrtvi u podne da love jagnje leta
pa da ga u svoju tišinu odvedu:
mukom će svojim da ga zakolju
na žaru života da ga ispeku
oni tamo
najzad će da ga pojedu!

Neko uzleće sam neko ima svoju grlicu
neko zvezdari ljubavno pismo neko sećanje
neko se ne vozi jer mu se ne vozi
neko se ne vozi jer kosti mir mu ištu
neko se ne vozi jer nema para
neko pak više voli slatkiše
tek:

roditelji mladunčad pogubiše
žene muževe
ljušture puževe
dan sunce mesec klupe u parku
pop mantiju
milicioner anarhiju
vrata izgubiše kvaku
Još danas još danas još danas
ko se vrti ne boji se smrti!

Utjeha kose



Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

Prozivnik



Kada bi se trenucima davala
imena kao mališanima
a minutima kao vetru,
kao svetlosti,
kao travi,
meni bi se svi sati
u ovim dečačkim danima
jednako zvali:
kao neko sa viticama plavim.

Kad bi se danima u nedelji
davala imena kao deci,
i nedeljama,
recimo,
kao da su cvetovi,
ili vode i trave, i listovi
za mene bi se,
redom,
svih dvanaest meseci,
jednako zvali:
kao neko
sa nosom prćastim
i pegavim.

I godišnja bi se doba
Tako nekako zvala.
Bucmasto.
Tršavo.
Divno.

I godine.
Sav život.
Sve što se namigivalo
Ili sakrivalo.

Sve bi se isto zvalo.

Jednim imenom.
Ženskim.
Srneći.
I naivno.

Jedino bi se muški
i mangupski prezivalo.

A i tebe to molim



Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.